Mariniranje u digitalnoj sferi

Sa više nostalgije danas gledam na herojsko doba internet umetnosti, koje se završilo krajem milenijuma i sadržavalo magične trenutke iskrenog otkrivanja novih mogućnosti, nego na zavičajne apstrakcije, kaže Vuk Ćosić, pionir internet umetnosti i digitalni strateg, koji će učestvovati na Share konferenciji u Beogradu od 26. do 28. aprila, posvećenoj internet, aktivizmu i alternativnoj kulturi.

Beograđanin koji je 1991. godine napustio Srbiju i koji danas živi u Ljubljani, svoj lični profil opisuje kao staromodnu mešavinu kreativca, teoretičara, aktiviste, ali i poslovnog čoveka, čiji je centralni predmet bavljenja je društvo i načini na koje se ono menja pod talasima tehnološkog razvoja.
Ta svoja bavljenja, kaže, usmerava s nužnim minimumom agilnosti i radi u proseku dve izložbe mesečno, predaje strategiju web komuniciranja na Fakultetu društvenih nauka, (pre)često figurira u javnom dijalogu na teme internetnih sloboda i oblikuje i realizuje digitalne strategije za organizacije u kulturi, privredi i politici. Misli da mu dobro ide.
O svom učešćuna Share konferenciji  Ćosić kaže da se može desiti da u prvom licu jednine opiše početke internetne revolucije u umetnosti, jer „naši snovi i potezi iz druge polovine ludih devedesetih sadrže nekoliko vrednih lekcija o umetnosti i životu za ljude kojima je ta dekada bila obojena strahom“.

A za vas je to dekada početkom koje ste napustili Srbiju. Jeste li nekad poželeli da se vratite?
Srbija ima tu ponavljajuću sklonost da se svakih generaciju ili dve očisti od progresivnog elementa. Ovaj put, za razliku od 1300 kaplara ili sremskog fronta, urbanu mladost nismo pobili nego najurili. Jedan njen deo se vratio, ali ja sam od onih nešto tvrdoglavijih, koji se sećaju zašto su otišli. Ništa od razloga moje emigracije nije u Srbiji ni približno ocenjeno kao problem, a kamoli postavljeno na dnevni red za neko rešavanje. Pre svega, tu mislim na kolosalno, istorijsko samoobmanjivanje iz kojeg su logično proistekle kanibalistične orgije devedesetih i trenutno pornografsko stanje društva i ljudi. Da li je iz mog tona moguće naslutiti da razmišljam o povratku?

Na šta konkretno mislite kad kažete pornografsko stanje društva i ljudi?
Mislim na prirodu odnosa, na odsustvo svake suptilnosti, nedostatak uvažavanja drugoga, nesposobnost razumevanja suživota… takve osnovne stvari koje bi trebalo da razlikuju zajednicu od plemena sebičnih. Na Srbiju danas gledam kao na zemlju u kojoj treba obaviti mnogo posla i, čak, ocenjujem da je taj posao uradiv, pa ovih deset ili petnaest godina do učlanjenja u Evropsku uniju treba dobro iskoristiti. Kod toga pomažem sa strane, uglavnom gajeći plemenita osećanja i lepe želje. 

Emigrirali ste najpre u Italiju a onda u Sloveniju. Šta vas je zadržalo u Sloveniji?
Slovenija je čudna zemljica na odličnoj lokaciji. Tu sam bio odlično primljen, još pre ratova, kad se Miloševićeva žena obračunala s mojom generacijom lista Student i svojoj porodici i narodu betonirala put ka slavi. Prostor sam najpre izabrao zbog tih nekoliko dragih prijateljstava, a s vremenom sam se jako odomaćio. Posle proputovane većine razvijenog sveta i bliskog upoznavanja s okolnostima za rad i formiranje života, ocenjujem da je Slovenija država u kojoj osoba mog profila najbolje može da uskladi količinu rada sa ostvarenjem životnih standarda. Ili drugim rečima: uspeo sam da se ne ubijem crnčeći, a živim u svom stanu i imam kontakt s prirodom. Poslovna, kulturna i intelektualna sredina su u redu, a imamo i aerodrom pa se nije teško utešiti kad ti postane pretesno. Tako nekako.

Svi vas pitaju kuda ide ovaj svet zajedno sa internetom? Do koje tačke smo stigli?
Što reče kolega Gibson, budućnost je već tu, ali nije podjednako raspoređena. Gledano sasvim globalno, mučno je videti sve te oblike nejednakosti koje digitalna sfera naglašava umesto da ih smanjuje. To vidimo na relaciji sever-jug ali i unutar svake zajednice, jer se još konsoliduju Innisovi “monopoli znanja”, a to su pojednostavljeno rečeno društveni slojevi koji su nosioci tehnoloških kompetencija čime se razlikuju od preostalog dela društva. Samu promenu koju doživljavamo i stvaramo u našem vremenu opisujem kao mariniranje u digitalnoj sferi. Ne prepoznajemo svoje sopstvene živote: nismo u stanju ni za kafu da se dogovorimo s prijateljem a da se tri puta usput ne proverimo mobilnim telefonom, ne umemo da odemo na more a da preko weba ne kupimo karte, rezervišemo hotel, proverimo vreme i dešavanje na destinaciji i tako dalje.

Koliko će trajati to mariniranje do prelaska na stvar?
S prelaskom na informacijsko društvo je kao sa demokratijom. Mada tu ima jasnih i kodifikovanih paremetara, glavni atributi takvog društva ostaju više stvar moralnog kompasa i trajnog opredeljenja. Među njima su pitanja kao ljudska prava, privatnost, identitet i intelektualno vlasništvo koja u današnjem trenutku niko ne može ozbiljno da fiksira. Digitalna komunikacijska tehnologija je implicitno napala i - ako mene pitate - uspešno zamenila tradicionalnu metaforu društva kao piramidalne, komandne strukture. Danas na društvo sve više gledamo kao na eko-sistem u kojem svi akteri deluju po pravilima kompleksnih međuzavisnosti. Ponašanje aktera u takvim okolnostima zahteva pre svega adaptabilnost i saradnju umesto golog predatorskog konkurisanja. To su ireverzibilne promene, a ne modni trendovi ili retorička osveženja.

A u sferi umetnosti ?
U sferi umetnosti je s internetom naišla i zlatna prilika da uklonimo ili bar elegantno zaobiđemo posrednike u obliku kritičara, kustosa i galerista. Moja generacija je na tome gradila svoj prostor slobode i u duhu istorijskih avangardi tvrdila netvrdivo o novom načinu stvaranja i života. S vremenom smo se naravno sreli na pola puta i priznali da nije ta umetnička birokratija potpuno bez vrednosti i znanja, kao što je i umetnički sistem priznao da i stvaraoci ponekad pravilno misle.

Priznajete li da postoji i druga strana medalje digitalnog sveta? Ne olakšavaju li nove tehnologije kreiranje praznih priča, samoreklamerstvo, laž?
Postoji teza da je tehnologija neutralna, i da sama po sebi ne donosi boljitak ili demokratiju, ali to je prenaivno tvrditi. Uostalom, maločas sam nešto govorio o implicitnom napadu na metaforu piramidalne strukture društva, i tu zasad neutralnu činjenicu će dalji razvoj događaja bez sumnje učiniti pozitivnom ili negativnom. Teško mi je sada da govorim o budućim redistribucijama globalne moći u geostrateškom i makroekonomskom smislu, jer na te stvari – mada očigledno sve znam, smem i umem – lično jako malo mogu da utičem. Na psihološkom nivou, imamo u ovoj generaciji zanimljivu situaciju sa svim tim eksperimentima sa ličnošću - između ostalog i s nepodnošljivim pojačalom za fejkanje – ali vreme će pokazati da li je to samo faza ili nešto trajno.

Koliko su u Sloveniji nove  tehnologije  zagospodarile u kulturi, a koliko u politici?
Praktično nema kompanije ili politične stranke koja do neke mere ne oslanja svoje komuniciranje na digitalnu sferu. Bitno slabija je situacija je sa poslovanjem i delovanjem. To znači da su PR i marketing polako razumeli makar pojavne oblike digitalnog komuniciranja, ali organizacije se ni iz daleka nisu suštinski adaptirale, odnosno ne uvode neko novo digitalno stanje. Ti procesi su dugotrajni, pitajte me ponovo za pet godina.

Kristijan Salmon, autor "Storitelinga", kaže da je kampanja Baraka Obame bila tako uspešna zajhvaljujući inteligentnoj upotrebi interneta. Da li je u toj meri tako nešto moguće u Sloveniji ili, na primer, u Srbiji?
Baš u toj meri kao u SAD stvar nije ostvarljiva, ali mnogo mnogo korisniji za naša plemena je primer Islanda u kojem se celokupna populacija, posredstvom interneta, bavi pisanjem novog ustava. Na Share konferenciji će govoriti i Smari McCarthy koji je car i koji predvodi tu inicijativu. Mene, dakle, zanima kakve su naše mogućnosti da uspostavimo taj tip saradnje van marketinga, tamo gde se zaista donose odluke koje utiču na naš život. Tu negde obitava san o direktnoj demokratiji.

Jeste li u toku sa dešavanjima u Srbiji?
Pratim srpska posla sve nadajući se da stiže neko kolektivno otrežnjenje iz alkoholne magle samoobmanjivanja, ali nešto nije bilo sreće do sada. Nedavno sam izlagao na Oktobarskom salonu, a sada radim digitalnu izbornu strategiju za jednu urbanu stranku s mladim, visokim predsednikom koju neću imenovati. To me odjednom posle puno godina dovelo nekoliko puta u Beograd pa gledam naokolo. Otud ta tvrdnja da Srbiju čeka puno posla koji je uradiv. Samo treba biti iskren.

Zašto nećete da imenujete tu stranku?
Možda zato što vaši čitaoci imaju način da naslute koja je to od mnogih urbanih stranaka. Ozbiljno, koliko ima takvih?

Rekli ste jednom prilikom da ste se, za razliku od mnogih koji su samo posmatrali svet, vi borili da taj svet promenite. Jeste li ga promenili i koliko?
To je neka jevrejska stvar, kaže se Tikkun Olam,  što znači da svaki tvoj gest mora svesno da sadrži komponentu popravljanja sveta. Otkrio sam da je to dobar opis mog odnosa prema stvarima i drago mi je što imam rezultate. Studentske demonstracije koje sam sa nekoliko drugara vodio 1991. bile su neuticajne na razvoj događaja, ali emotivno prokleto bitne. S internetnom umetnošću je moja generacija dodala nešto interesantno razvoju svetske misli, a moj doprinos tome je bio ozbiljan. Kasnije sam uspostavio neke trajne standarde u internetnoj industriji u Sloveniji i delimično u regionu, a u poslednjih pet godina i u sferi online političkog marketinga. Koliko je koji od tih oblika aktivizma promenio svet ne umem da izmerim u krvnim zrncima, metrima ili evrima, ali znam s koliko energije i poštenja sam se tom cilju posvetio.

Intervju za Politiku, radila Gordana Popović
Objavljeno 14. Aprila u Politikinom dodatku Kultura, umetnost, nauka